Čobanski dan u Mužlji


Pre devetnaest godina, Udruženje čuvara tradicije (REMUSZ) preuzelo je obavezu da sačuva ovu tradiciju i spase pastirstvo od zaborava.

Tokom godina, stanovništvo Mužlje, i mlado i staro, svake jeseni sa velikim interesovanjem iščekuje Dan pastira, kada lokalne civilne organizacije predstavljaju kakav je bio ovaj drevni zanat i šta je uz njega išlo.

– U ovom predelu bilo je mnogo pastira, pošto se naseljeno stanovništvo bavilo ratarstvom i stočarstvom. Naš trenutni cilj je da ovaj zanat i stari običaji ne potone u zaborav, da ih dalje negujemo i prenosimo na mlađe uzraste, jer kao što znaju, oni koji nemaju prošlost nemaju budućnost, rekao je predsednik Mihalj Bačo, predsednik REMUS-a.

Čobanski dan održan sredinom oktobra imao je nekoliko pratećih događaja. Već u prepodnevnim časovima održan je bogat kulturni program: predstavljene su pastirske igre, a za dobru atmosferu pobrinuli su se naši muzičari. Održano je tradicionalno i neizostavno takmičenje u kuvanju ovčijeg paprikaša, ali i čobanjskih jela, kolača i rakije. Večernji pastirski bal bio je kruna ovog događaja.

Pastirski dan otvorila je Anamaria Pinter, pokrajinska predstavnica SVM-a:

– Velika mi je čast što mogu da otvorim ovaj Dan pastira, kao i što se udruženje REMUS potrudilo da organizuje ovaj lep događaj već 19 godina. Nega tradicije je veoma važna. Da i mlađe generacije preuzmu običaje i tradiciju naših predaka, ali je još važnije da ih omladina nastavi, kao i da znaju kako su njihovi preci čuvali običaje i identitet.

Na pastirskom danu ove godine je bio i bračni par Šetet. Janoš i Eržebet su sedeli pored male kolibe i radili svoj posao. Čobanova hrana je bila tarana, nekada kuvana na otvorenoj vatri. Šta je još bilo na stolu?

– Domaći hleb, džem od bundeve, dunje, šljive, jabuke, grožđe, paprike. Pa čak i rakija. Koliba u kojoj su se mogli sakriti kada su bili napolju i brinuli o kravama, svinjama i ovcama bila je napravljena od trske. Kad je duvao vetar ili padala kiša, pastiri su se tu sakrivali.

Za ovu priliku obukli su i tradicionalnu odeću, kako je to bio običaj u prošlosti.

– Da, tako je. Nekada se svečana haljina nosila samo nedeljom. Inače, cele nedelje su uvek bili u ležernoj odeći. Nije bilo pocepano, održavano je maksimalno. Evo veliki šal na mojim ramenima, a ostalo, višeslojna suknja, vunene čarape, krznena kapa na muškarcima. Da, tako smo obučeni, reče Eržebet.

Zoltan Budai je, posebno na radost dece, i ove godine doveo najnežniju stoku: magarca i četvoromesečnog magareta.

Ervin Siveri radi izradu bičeva, koju je predstavio i na Pastirskom danu. Nekada su pastiri i vlasnici drugih domaćih životninja koristili bičeve kao oruđe za teranje stoke, a danas se sve promenilo za tren oka. Sada je sve više ljudi koristi kao ukras, ukrašavaju zidove, dede ih tu i tamo kupuju kao poklone unucima. Ali i tada nešto ostaje – dar koji podseća na prošlost.

  • Otilija Konja-Kovač