Jolanka Kovač je dobila nagradu „Sunčani sat” u Sremskoj Mitrovici, koju joj je tamošnji Kulturni centar „Sirmijumart” dodelio za njenu dugogodišnju prevodilačku delatnost. Kulturni centar je to organizovao povodom međunarodnog pesničkog takmičenja za decu i mlade pod nazivom „Mašta i snovi”. O tome je trenutno bilo reči u našem razgovoru.
* Kako ste započeli saradnju sa sremskim kulturnim centrom?
- Kulturni centar „Sirmijumart” već deset godina raspisuje međunarodni dečiji pesnički konkurs za koji se mladi, osnovci i srednjoškolci mogu prijaviti sa svojim pesmama. Pre oko osam godina, Nedeljko Terzić, pesnik i organizator festivala, zamolio me je da prevedem pesme dospele iz Mađarske na srpski jezik. Tada sam poznavala organizatora, jer sam već prevela dve Terzićeve knjige poezije na mađarski jezik. Ovde bih takođe želela da se zahvalim Katalinu Benak iz mesta Hodmezovašarhelj, penzionisanom bibliotekaru, kome sam poslala prijavu na mađarskom, ona je poslala školama, pa je ovaj konkurs popularizovala u Mađarskoj, a na kraju na ovaj festival stiglo je mnogo lepih pesama mađarske dece. O ovome je nagrada „Sunčani sat”, lepo priznanje za moju dugogodišnju saradnju, za koju se nadam da će se nastaviti.
* Malo ljudi zna da ste autor nekih udžbenika …
- Napisala sam tri udžbenika, sva tri za učenike koji pohađaju predmet Mađarski jezik sa elementima nacionalne kulture, ove publikacije su za učenike šestog, sedmog i osmog razreda. Dakle, ove udžbenike koriste učenici koji pohađaju nastavu na srpskom, ali uče i mađarski jezik. Među njima, naravno, ima učenika kojima je mađarski jezik maternji, ali naravno ima i onih koje zanima jezik okoline, zbog čega su jezičke veštine dece različite, a tri udžbenika takođe doprinose njihovom napretku.
* Hajde da zbrojimo i vaše knjige…
- Do sada sam objavila tri knjige, “Otkrij kakadua”, koji sadrži novele, a objavljena je 2011. godine, a dve godine kasnije, 2013. godine, čitaoci su mogli da drže u rukama knjigu “Omojbože”, zbirku dečjih pripovedaka, i u 2018. godini izdavačka kuća “zEtna” je objavila moju jedinu knjigu bajki “Bajke iz zemlje štrudle”.
* Da li radite na nekoj novoj knjizi?
- Mislim da već imam dosta pripovetki za jednu knjigu, ali one su uvek nekako potisnute u drugi plan, trenutno ne mogu da se bavim njima, a ni izdavača nema, to je istina. Na isti način, bilo bi i od bajki za jednu knjigu, mislim na moje rimovane priče, – prerano je išta reći o tome – možda će se i pojaviti ove godine, ali nije sigurno, nalaze se kod izdavača u AB ART u Budimpešti. Ponekad pišem priče, više bajke nego pripovetke, ali nemam puno vremena, iako bih imala o čemu da pišem. Mnogo više vremena provodim na književnim prevodima, a oni idu na štetu mog vlastitog pisanja.
Jolanka Kovač prevodi od 2010. godine. Njen prvi prevod, “Slomljeni hleb”, sadržao je odabrane pesme koje je na srpski prevela od Atile F. Balaž, a 2012. ih je objavila Libertatea u Pančevu. Tako je sve počelo, a danas ima već objavljena 17 prevoda. Ali istovremeno je objavila svoje delo u nekoliko antologija. U rukopisu (to je bilo još u vreme razgovora, ali je možda sad već objavljeno) nalazi se knjiga Giona, “Moj brat, Joav”. Tu je i dečji roman koji čeka na objavljivanje, knjiga Zorana Penevskog “Sara i zaboravljeni prostor”. Naglasila je „moto“ ovog dečijeg romana, koji Jolanka naziva ovako, a pojavljuje se dva ili tri puta u knjizi: Neka male stvari u životu budu slatke kako bismo lakše podneli gorčinu većih stvari …
Razgovarali smo i o ovoj trenutnoj situaciji, posebno u smislu kako živi kao pisac, ili od svog rada bibliotekara … -Mislim da mi bavljenje književnošću, pisanjem, prevođenjem mnogo pomaže da ne doživim drastično trenutnu situaciju. To ne znači da u sebi nemam neku vrstu straha, posebno kad vidim ljude na ulici ispred prodavnice, da se svi plaše svih. Kada je škola zatvorena s obzirom na situaciju, ne mogu da kažem da sam se uplašila, ali pre sam bila šokirana, i u meni se otvorilo more pitanja: da li je to zaista stvarnost sada? koliko dugo će trajati? kada će se završiti? šta još može doći? … A onda se čovek organizuje, nekako svi pokušavaju da se prilagode, ali se uopšte ne može naviknuti na takvu situaciju. Bez obzira koliko se trudim da svoj život lično osmislim, bilo pisanjem ili čak baštovanstvom, u čoveku postoji duboko skriveni strah, ili bih ga radije nazvala neizvesnošću, nego nesigurnošću, za razliku od bilo čega što se bilo kome dešava. Jolanka je rekla i jednu zanimljivu stvar – ovde je bibliotekarka progovorila iz nje (budući da radi kao bibliotekarka u osnovnoj školi “Servo Mihalj” u Mužlji): ona veruje da će se deca vratiti knjigama, jer je istina da svaka budala voli računar, ali moguće je da onlajn obrazovanje, samo uzrokuje da postanu gladniji opipljivih knjiga, takođe će tražiti prijateljstva, ne-mašinsku komunikaciju. Takođe se nada da će deca možda otkriti svoje kućne biblioteke, knjige za njih među porodičnim blagom knjiga.
- Otilija Konja-Kovač
