Ferenc N. Cirok, pisac i pesnik koji je umro 7. oktobra, posle duge teške bolesti, smešten je na svoje večno počivalište 8. oktobra 2020. godine na katoličkom groblju u Mužlji.
Ferenc N. Cirok rođen je 1956. godine u Senti. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, u Molu, a bio je srednjoškolac u Senti, a potom student Katedre za mađarski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
U Molu je 1977. godine osnovao Udruženje mladih glumaca – OES (Omladinska eksperimentalna scena), kojem je dve godine bio vođa i režiser.
Između 1980. i 1995. radio je u Novosadskom pozorištu kao scenograf, a zatim kao organizator.
1988. godine, sa porodicom preselio se u Mužlju, gde je četiri godine kasnije osnovao umetničku scenu “Janoš Siveri”, i u dva navrata je obavljao funkciju predsednika scene. Osnivač je i urednički član književnog i umetničkog časopisa “Vrisak” i bio je urednik kulturnog programa Radija “Cepelin” sa nazivom Koji te je vetar doneo? sve dok nisu ukinuli radio.
Objavljeni tomovi:
- Odložene pesme ili mrtva priroda sa kaznenom daskom (Umetnička scena “Janoš Siveri”, Mužlja, 2001, pesme),
- Sudbinski pečat (USJS, Mužlja, 2003, kratke priče),
- Vrtuljak ili okrečene priče ili Okrečene (večeri) boje (USJS, Mužlja – Kulturno udruženje kruga prijatelja Muravidek, Pilisveresvar, 2007, pesme, kratke priče).
Tokom ceremonije, Jolanka Kovač održala je kratki govor iz kojeg citiramo:
„Objavljena su njegova tri toma poezije i proze, a četvrti tom, Slobodni sluga, objavljen je pre jedva nedelju dana. Promociju knjige, iako je autor planirao, planirali smo, nažalost nije doživeo.
Scena Siveri donela je nove boje u život Mužlje pre 28 godina.
Dragi prijatelju, zahvaljujemo ti na ovim bojama, entuzijazmu, istrajnosti, ljubavi prema književnosti i kulturnoj organizaciji, koja samo teče i preliva se od takvih kao što si ti u druge ljude koji su slobodni i dobrovoljni da služe kulturi.
Dragi Feri, kad si već znao da je samo jedini izlaz iz surove bolesti, rekao si mi vrlo mirno: „Ne treba biti toliko šokiran. Spreman sam. Znam da me Gospod čeka“. Tvoj tadašnji osmeh je izazvao ovu tvoju pesmu u meni:
Ko će shvatiti
Čak i iz napuklog bunara
duša mi curi
krv mi curi.
Ko će shvatiti
u činiji – na poslednjem balu?
Isus je tamo
ali to niko ne vidi.
I ja samo slutim
i možda stižem sada,
ko zna odakle.
Borio sam se: zašto?
Za ljubav, za blagodeti
krv mi curi
duša mi curi.
Bunar se gasi,
mi smo žedni
a put neravan,
ali vodi ka Gospodu kući “.
- Otilija Konja-Kovač
