Mnogi su čuli za oca Stojana Kalapiša, monaha salezijanca i paroha iz Mužlje, odavde i šire. O tome šta je uradio za mužljansku zajednicu, za mlade i momke Banata i Vojvodine. Manje ljudi možda već zna da je rodom Bugarin. Retko ko se drugačije nacionalnosti založi za mađarsku zajednicu, da nešto učini, da je uveća, da bude dobro za vernike.
- jula se oprostio od svoje voljene zajednice, oci salezijanci su služili misu zahvalnicu, a narednih dana su krenuli iz Mužlje u Sloveniju. Otac Stojan u selo Veržej. Nedugo ranije smo razgovarali, a on je prvi put pomenuo svoje detinjstvo.
– U porodici je bilo dvanaestoro dece, i još dvoje roditelja. Dogodilo se da se troje najmlađih nije ni rodilo kada se najstarija sestra udala. U kući nas je, osim roditelja, uvek bilo po sedam-osam. Bili smo siromašna porodica. Naš otac je radio u firmi za puteve, a majka je bila sa nama, decom. Otišla je u njivu, okopali smo i požnjeli kukuruz, pobrinuli smo se da za zimu ima nešto za celu porodicu. Kad roditelji nisu bili kod kuće, nije bilo starijeg od mene, onda sam ja služio doručak, ručak i večeru, jer sam i večeru spremao, kuvao da kad se cela porodica vrati kući, večera. Ovo je bilo moje detinjstvo, onda sam išao u školu, u mađarsko odeljenje, iako nisam znao mađarski, skoro ništa. Vrlo malo. Imali smo dobru učiteljicu Ilonku Vokler koja mi je mnogo pomogla, naučio sam jezik i završio četvrti razred na mađarskom, zatim smo svi bili – Slovaci, Mađari, Bugari – u istom odeljenju, a onda smo učili srpski od petog do osmog razreda.
*Kada ste odlučili da postanete sveštenik? Šta je to što je odredilo vašu putanju?
– U nižem razredu imali smo sveštenika, monaha salezijanca, oca Tončeka Horvata, koji je bio veoma dobar u ophođenju sa decom i mnogo mi je pomoglo kada sam video kako se on ponašao sa decom i tada mi se jako dopalo. To me je privuklo da odaberem svešteničku karijeru. Sećam se toga, znam da je tako bilo. Posle završenog osmog razreda, poslat sam u Sloveniju jer je tamo bila Salezijanska gimnazija, posle koje sam pohađao bogosloviju u Ljubljani. Rukopoložen sam za sveštenika u Belom Blatu, a pošto sam znao mađarski, moji nadređeni su me odredili i za Mužlju. Moja sveštenička karijera imala je druge faze: služio sam u Boki, služio sam u Jaši Tomiću i Neuzini, i u selima oko njih, sve do Starog Leca. Kada je bilo moguće, putovao sam automobilom, ali onda, kada nije bilo goriva, biciklom. I ja sam vozio bicikl od Mužlje pa sve do Starog Leca, jednom sam išao na sahranu, biciklom, 70 kilometara u jednom pravcu. Takođe sam išao biciklom u Jašu Tomić i Neuzinu. Pet godina sam bio paroh u tim selima.
*Prvo ste pomenuli da se otac Tonček bavio decom, ali uostalom, to je zapravo jedna od vrlina salezijanaca, da su mnogo polagali na obrazovanje dece. Oratorijumi u Mužlji i Belom Blatu su oduvek bili veoma popularni. Šta biste rekli o ovome?
– Naša harizma, odnosno naša misija, je božanski dar koji je don Bosko zasadio u životu salezijanaca da se bavi mladima, decom, obrazovanjem. Morate znati da je u njegovo vreme bilo strašnih situacija. Bilo je i velikih porodica u Italiji, oko Torina, a najstarije dete je uvek moralo da se iznova bira, moralo je da radi sa dvanaest godina. Bili su iskorišćavani, prevareni i ponekad su morali da kradu da bi zaradili za hleb. Videvši ovu situaciju, don Bosko je zagrlio decu i osnovao red salezijanaca koji se bavio mladima. Od Don Boska do danas, 16 hiljada salezijanaca širom sveta radi sa ovom harizmom kako bi pomogli mladima, obezbedili bolju budućnost za mlade.
*Znamo da ni u Mužlji nije uvek bilo kao danas…
– I ovde u Mužlji je u početku bilo zabranjeno bavljenje mladima van veronauke. U parohiji je bilo vere, eto, to je još tolerisalo komunističko rukovodstvo, sa ministrima se još moglo, ali se nije moglo nešto drugo pokrenuti. Došao sam u Mužlju 1987. godine, tada sam već počeo da sanjam da treba da se stvaraju izviđači, a onda sam stvorio izviđački tim ovde u Mužlji. To je bila prva hrišćanska izviđačka grupa koju smo osnovali ovde u Vojvodini. A izviđačke grupe su se stvarale kao pečurke. Izviđaštvo je do danas dobar pokret za decu, koja se tu osećaju prijatno, dobar vaspitni metod za njih. Tada smo organizovali i prvi oratorijum u Mužlji 1995. godine i to se dopalo deci, posebno onima koji nisu mogli da odu na odmor i živeli su u teškim okolnostima. Bar su došli na oratorijum, gde su se osećali dobro, imao je ko da brine o njima ceo dan.
*Učenički dom je ovde. Možemo vam se zahvaliti što dečaci iz Banata pronalaze drugi dom ovde, u Mužlji, u domu za dečake Emaus.
– Prvo su sestre, sestra Gizela i druge osnovale dom za devojčice. Zatim nekoliko godina kasnije, u biskupiji je tada bio biskup Laslo Hužvar, na svešteničkom savetu, rečeno je da i dečaci treba da imaju sličan dom, kako bi i oni imali takvu mogućnost za dalje školovanje. 1997. smo počeli da tražimo mesto i na svešteničkom savetu je odmah doneta odluka da Mužlja ima najveće šanse, jer je blizu grada, ima plac, nema potrebe da se kupuje plac, ima autobusku liniju, a mi salezijanci, ionako se bavimo omladinom. Ovo su čuli u Mađarskoj. Videli su trud, došli da provere, a kada su videli da su temelji ovog doma već izliveni, gospodin Erš Čete je sa velikim entuzijazmom rekao da ovako nešto nikada ranije nije video. Niko od nas nije Mađar, ima slovenačkih sveštenika i Bugarina, a oni hoće da naprave dom za mađarske momke. Ovo je bio jak adut u našim rukama i tražili smo pomoć i podršku. I stigli smo do cilja.
*Mnoge od nas je šokirala vest da će, zbog nedostatka sveštenika, salezijanski red biti vraćen u Sloveniju, a od sredine jula parohija će biti predata ocima verbicima.
– Istina je da slovenački sveštenici salezijanci ne žele da uče mađarski. Smatraju da je teško, teško im je da nauče mađarski jezik, a malo je salezijanaca u Mađarskoj. Ima 12 mađarskih salezijanaca, 12 indijskih, vijetnamskih i afričkih sveštenika. Dakle, bez mađarskog jezika se ovde ne može. Tražili smo od načelnika pokrajine da nađe nekoga ko bi želeo da nauči mađarski, ali nismo uspeli. Tražili smo od Mađara da pomognu, ali ni oni nisu voljni, jer ni tamo jednostavno ne mogu da dobiju posao. Tako se desilo da smo odavde odvedeni, a na naše mesto su došli verbiti. Oni ne žele da preuzmu dom, jer ne stižu, jer parohijski rad obuhvata Mužlju, Belo Blato, Lukino Selo, Ečku i crkvu Savio Sent Domonkoš. Ovo je već prilično veliki “zalogaj” za njih.
*Gde ćete vi ići?
– U Sloveniji postoji sedam opština, a ja ću biti tamo u Veržeju, dvadesetak kilometara od Lendve, na desnoj strani reke Mure. Od pokrajinskog načelnika dobio sam godinu, takozvanu „subotnju godinu“, tako je mi zovemo. Znači da ću biti u potpunom miru, mogu prihvatiti samo nekoliko misa, možda sahranu, ali ne više, da bi odmorio. Treba da se zna da trideset godina nisam bio na odmoru, jednostavno ne mogu više. Doktori su rekli da je to sagorevanje, doktori su mi objasnili da jednostavno neću moći dalje, ako se ne odmaram. Bio sam nekoliko puta u Veržeju, pa znam kuda idem.
Od oca Stojana oprostili su se i članovi Saveta mesne zajednice, a u prijateljskom razgovoru je napomenuto – veza će ostati.
- Otilija Konja-Kovač
U avgustu, u Budimpešti, sveštenik Stojan dobio je nagradu Zoltan Kaloš za mađarstvo, nakon što se oprostio od svojih Mužljanaca. Objašnjenje je sledeće: Otac Stojan Kalapiš je zaslužan za osnivanje, rad i razvoj doma Emaus u Mužlji, koji ima istaknutu ulogu u brizi i očuvanju kontinuiteta obrazovanja na maternjem jeziku u Zrenjaninu. Otac salezijanac odigrao je važnu ulogu u oživljavanju izviđača u Vojvodini i u obrazovanju mađarske omladine. Stojan Kalapiš je dobio nagradu kao priznanje za njegov samopožrtvovan rad u vezi sa pomenutim aktivnostima.
