Na takmičenju u žetvi u Mužlji, najstariji žetvar, Julijana Sarvak, je rekla da je to kao igra, malo i rade, ali samo tek toliko da pokažu prisutnima kako su nekada, ručno žnjali. Svake godine kaže da je to poslednji put, a onda ipak ide da žnje i naredne godine. Nikada nije doživljavala žetvu kao težak posao, jer je volela, i živela u uverenju da će porodica imati hleba, ako se radi.
– Nekada je sve bilo drugačije, nije bilo ovako velike gozbe. Bilo je siromašnije, imalo se krompira, slanine, jaja, kiselog mleka, sira. Ništa više nije isto. Malo rakije, ako je bilo za muškarce i ništa drugo. Ali sada prikazujemo sve bogatije, nije isto kao nekada, ali je lepo. To je divan, lep posao. Ja ga jako volim. Ove godine nisam htela da dođem, ali na kraju sam ipak odlučila: i ove godine ću doći. Jer mi je taj posao zaista drag – pričala je Julijana, koja je dodala da ih je šestoro u ekipi, a ostali su šaljivo rekli da će ona biti vođa, ona koja donosi odluke – naravno, da svi znaju svoj posao, jer je ona kao baka uključila i svog unuka u tajne žetve. Ponekad su je čak i mlađi molili da se prijavi na takmičenje.
Na polju u Mužlji, na dan takmičenja u žetvi, prvog vikenda u julu, gotovo su celokupno orali zrna. Ervin Palatinuš, predsednik mesne zajednice i poljoprivrednik, je rekao da je rod prilično raznolik, jer su na nekim parcelama vrlo dobri, a na nekim vrlo slabo rodili.
– 42. takmičenje u žetvi može se smatrati uspešnim, ima dovoljno takmičara, posetilaca, a došli su i poznati gosti, pa čak i mladi iz parohije, od dece iz vrtića do srednjoškolaca, animatora, ukupno ih je oko 80, i sve se druže, igraju, ali se u igri upoznaju sa starim običajima – rekao je predsednik, i dodao da je uz pomoć svih u selu, što je karakteristično za Mužlju, svako udruženje je pomoglo da takmičenje bude uspešno.
Žitno polje, a zatim i samo takmičenje, osveštio je Elijas, mužljanski sveštenik, koji je zajedno sa prisutnima izgovorio molitvu. Svečanost je otvorio državni sekretar Jožef Kerekeš, koji je naglasio da pravi praznik predstavlja dan žetve, jer tada se sabira plod celogodišnjeg rada, kako bi se obezbedio svakodnevni hleb.
Aranka Palatinuš, istoričarka lokalnog područja, bila je jedna od osoba koja je pre 42 godine sanjala takmičenje u žetvi, i ostvarila je taj san, podstičući tadašnje poljoprivrednike da učestvuju u očuvanju tradicije.
– Danas prikazujemo kako su naši preci ručno žnjeli, jer je žetva bila veliki praznik za seljaka, jer je bila u pitanju sakupljanje celogodišnje zalihe brašna, odnosno hleba od žitarica. Učestvovala je i vremenska prognoza, jer je bilo važno da bude lepo vreme i dobar rod, kako bi se hlebom snabdeo svakodnevni porodični sto. I danas, kao i vekovima pre toga, trudimo se da mladi vide kako je teško bilo žnjeti žitarice ručno. Kada je žetva završena, pravili su se vašari, gde su slavili dobar plod i dobru žetvu.
Atila Halai, jedan od žirija, nedavno je zajedno sa svojom majkom formirao ekipu, i kako kaže, redovni takmičari su već stariji, a mladih je vrlo malo.
– Mi se pridržavamo starih tradicija, gledamo šta je ko ponudio za doručak, ne ocenjujemo brzo kosenje, već lepo kosenje, obraćamo pažnju i na to kako postavljaju snopove, jer su ti snopovi morali da opstaju nekad i nekoliko dana, a ako bi došla oluja ili kiša, ni to nije smelo da ih pokvari. Zato obraćamo pažnju na ove osnovne stvari. Danas svi timovi odlaze kao pobednici, jer su došli i sa ljubavlju učestvovali, a to nagrađujemo, jer to i zaslužuju.
Julijana Berkan, gradonačelnica Debeljače, prvi put učestvuje na takmičenju ove godine.
– Naš tim je najbrojniji, 14 nas je došlo na žetvu, obradovali smo se pozivu i temeljno smo se pripremili. Naš doručak sastoji se od domaćih proizvoda, ovde je slanina, slanina od mangolice, domaće kobasice, sve što imamo, od hleba do kiselih krastavaca, je domaće – rekla je gradonačelnica, koja je takođe otkrila da već pripremaju za veliki praznik Debeljače, a to je Dan kukuruza, koji je takođe važan festival za poljoprivrednike.
Doboevi već dugo učestvuju na žetelačkim takmičenjima. Jožef je optimističan u vezi sa radom.
– Mogu reći da je bar ova tabla čista, žito je do visine struka, lepo je, i mislim da će biti dobro. Pošto je više od metar, biće malo teže kositi, ali ćemo pokušati da to prođe bez problema. Uprkos tome što se alati izvlače samo jednom godišnje, uvek pregledam, pripremim ih pre takmičenja, da ih dovedem u red, da izravnam kosu, proverim grabulju. U suštini doneo sam tradicionalne alate, kakve su nekada koristili za žetvu: čekić, udaraljku, kamen za sečenje žita, ispeglanu kosu i veliku grabulju. Drago mi je što svake godine ovo postoji, za sve uzraste od godinu dana do osamdeset godina. Ima i onih koji još uvek mogu da kažu da su nekada učestvovali u takvoj žetvi. Ima i onih koji će tek prvi put videti kako se to radi. Pokušavamo da prikažemo onima koji još nisu videli, kako su to nekada radili, I na taj način se trudimo, nudimo im ujutru doručak, da vide šta su nekada nosili kao hranu za žetvu. Naravnom, sve ovo što smo mi doneli nije baš isto, kao što je bilo, ali uvek je bilo nečega, da nam se ne bi desilo da na prazan stomak radimo ceo dan.
Ibolja Dobo kaže da je najvažniji na stolu hleb. Ovog puta je napravila i taranu.
– Kiselo mleko i kiseli krastavac već je potrebno unapred pripremiti, jer to ne može da se ostavi za poslednji čas, mora proći dovoljno vremena da odstoji da bi se ukiselilo. Juče sam napravila i sos od višanja, tu je i kolač, sa mirođijom i sirom, pa i kolač od jabuka, zatim i kolač sa makom i orasima koji su neizostavni. Dobro ohlađena voda je takođe jako važna, muž uvek donosi vino, a naravno tu je i rakija koja daje snagu onome ko kosi.
Kod Doboevih je gotovo sve što je staro, tradicionalno, i što se koristi za doručak, a isto tako i alati su iz starih vremena, pravi su dragocenosti, koje se koriste samo nekoliko puta godišnje, kao uspomene.
- Otilija Konja-Kovač
